detalj slike: KRK Art dizajn

NjUJORK

„Otišao sam u Njujork da se ponovo rodim.“ (Kurt Vonegat)

Bila je noć kada smo sleteli na tlo Amerike. Prvi utisak je bio prilično zastrašujući. Osećaj šoka usled bezizgledne borbe i ogromnog napora svih čula da registruju šarenolikost boja i oblika koji su se poput kaleidoskopa raspršivali u bezbroj mozaičkih kvadratića.

Zgrade su tamo progutale nebesa. Pa ipak, većina ljudi koji žive na vrhu takvih nebodera, najčešće ne mogu dotaći zvezde i useliti ih u svoju sobu, čak i ako otvore prozor. Ali oni koji mogu, u Njujorku će to uzmoći na najintenzivniji način.

Ekspanzija boja, blještavila, oniričkih vizija, treperavost neonskih reklama... - uvode me u blagu psihodeliju, iz koje izlaz tražim u prostranstvu čistog plavog neba. Zato zatvaram oči. Da bih ga zamislila.

U rano jutro, Njujork je izgledao neprepoznatljivo pitomo uprkos tome što je ulicama i trotoarima prolazila kolosalna energija pomešana sa žamorom prolaznika. Njujorčani, prolaznici, namernici, turisti... - svako ko kroči u ovaj grad ima izraziti osećaj pripadnosti ili izraziti osećaj nepripadnosti. Predstavnike ove druge „grupacije“ nisam upoznala. Od onih sam što jeste osetila da je deo Njujorka. Grad me je usisao u svoj damar. Kurt Vonegat (Kurt Vonnegut) je pisao: - Otišao sam u Njujork da se ponovo rodim. Tamo sam ga razumela. Još prvog dana, vozeći se žičarom kojom se sa Menhetna prelazi na Ruzvelt Ajland, primetila sam da mi je niz telo skliznuo svlak. Ponovo sam se rodila. Obnovljenih čula da prihvatim njujorške kadrove, još jednom sam se setila Vonegata: - Za većinu Amerikanaca bilo je i ostalo lako otići negde drugde i početi iznova. Nisam bio kao moji roditelji, nisam imao nikakvo navodno sveto parče zemlje ili jato prijatelja da ostavim iza sebe. Nigde broj nula nije bio od veće filozofske vrednosti nego u Sjedinjenim državama... I kada je voz uronio u tunel ispod Njujorka, sa svojom oblogom od cevi i žica, izašao sam iz materice i ušao u porođajni kanal.   

Njujork  je poput predusretljivog stranca. Nikada ga nećete sasvim dokučiti, ali ćete se obavezno osetiti prigrljenim. Dok kosti ne zabole. Najbolje je, rekla bih zato, ruku pod ruku sa nekim kome beskrajno verujete šetati i upoznavati se sa psihodeličnim ritmom grada, ispijati obazrivo servirane koktele požude i strasti posle kojih više ništa neće biti isto. Osim vas dvoje. Ukoliko odlučite da budete sami, postoji mogućnost da se izgubite.

Njujork je mag koji ostvaruje snove. Neretko, snevač se budi pokajan što je imao pogrešan san. Razdevičenog uma, neće se sećati proklamovane slobode za koju je verovao da postoji, jer „naša muzika, naša odeća, naši domovi, način na koji govorimo i hodamo, način na koji raste naša kosa, način na koji pušimo i vodimo ljubav, jedemo i spavamo – sve to predstavlja jednu poruku: sloboda”, govorio je Džon Sinkler.

U Njujork sam došla sa čovekom kojem verujem. Zato se nisam izgubila. Zato smo oboje znali ko smo i gde smo, povremeno pogledima tražeći nebesko plavetnilo i ptice, pazeći da se ne prevarimo i ne zadivimo onim glinenim kojima je grad obasut. “Svi se pokoravamo zakonima da bi smo bili slobodni”, i zapravo ovde je to prećutno pravilo.  Sloboda je najviše isticana, a najmanje ostvarena u Americi. Privid slobode diktirao je umetnost, modu, kulturu, muziku i sreću. U halama ove fabrike snova. Bili Holidej je jedna od onih koja je to žestoko i bolno osetila. Poistovećivali su je sa pticom koja peva iz kaveza. Muzika i džez bile su njena strast. Opijala se bluzom još od malih nogu, dok je kao osmogodišnjankinja po bordelima slušala Besi Smit i Luja Armstronga. Ali, od takve se strasti nije moglo zaraditi. Pevala je čisteći kuće onih koji su imali novca. I glas. Mada nisu znali da pevaju. Kada glad najjače promoli svoje jezivo lice, prodavala je telo radeći po ulicama kao prostitutka ne bi li nabavila malo novca za hranu. Za majku i za sebe. - Noć kada je sve počelo, bila je ista noć za koju je mislila da će se za nju sve završiti i desila se nekoliko godina nakon što se doselila u Njujork, kada je lutala ulicama u potrazi za nekim poslom kojim bi platila kiriju. Ušla je u klub Poda Džerija, zatražila audiciju za poziciju plesačice, odigrala jedina dva koraka koje je znala i bila odbijena. Pijanista, koji je te noći svirao, upitao ju je zna li da peva i tada je sve počelo - dok je Bili živela, živeo je i njen talenat. Hvala Bogu, crnom ili belom, dobila je posao.

Kraljica bluza je najzad imala šta da pojede. Zao usud je, ipak, nije napuštao. Imala je dva propala braka i više neuspešnih romansi, preživela je nekoliko pokušaja silovanja, od kojih dva uspešna i jedva je nosila sopstvenu dušu otežalu od patnje i bola. Žena koja je najiskrenije pevala o ljubavi, nije bila voljena. Za sebe je govorila da je "crna, silovana i švorc". I o tome je pevala. Postala je oličenje patnje svojih sunarodnika u siromaštvu i diskriminaciji, zbog čega je i danas smatraju prvom koja je kroz pesmu digla glas protiv nepravde.  U autobiografiji "Ledi peva bluz“ (Lady Sings the Blues”) ostavila je strašnu, ispovednu rečenicu: - Svake večeri, unosili su mi u garderobu belu svilenu haljinu, buket belih gardenija i u njima - beli džank.

Njeno je crno telo stradalo od beline. Opijati i alkohol prividno nadomešćuju ljubav i tvore zakrpe kojima pokriva žive rane nezarasle još od detinjstva. Svakodnevno ju je ubijala raskrvavljena bol pomešana s heroinom i džezom. “… Crna tela ljuljaju se na južnom povetarcu,  neobičan plod visi sa stabala topola”… Umire Lejdi Dej sa sedamdeset dolara na računu, ali Bog na svoj teg uvek stavlja svu patnju, stradanje i bol kao ulaznicu na pozornicu sa anđelima. Bili sigurno sedi u prvom redu, srećna i voljena.

Njujork je i grad Luja Amstronga, Ele Ficdžerald, Ete Džejms, Besi Smit, Stevia Reja i mnogih drugih čija muzika i sada odzvanja pabovima i kafeima, slikajući jednu drugačiju sliku ovog urbanog grada. “... od visokog društva do marginalaca, od Brodveja preko sjajnih plesnih dvorana do grozničave užurbanosti Tajms skvera, od elegantnih galerija preko ulica punih turista i emigranata do džez barova – mnogi su ovde u potrazi za svojim snovima koje neumorno sanjaju po malim stanovima, kafeima, ulicama grada koji nikada ne spava”. Ovde se lako prave teatar i umetnost. Muzeji niču na svakom koraku i sve je potencijalni izložbeni materijal, pa čak i papirić, njujorški papirić, koji se nošen lakom sonatom vetra svojevremeno zalepio za đon, recimo Vudru Vilsona. Nemojte sumnjati da će tamošnja „struka“ umeti da komercijalizuje čak i vazduh koji je udahnuo neko ko može postati komadić američkog sna. Njujor ima muzeje posvećene cirkusu, igračkama, letećim tanjirima. Ima, naravno, i Muzej smrti. Ali, i Metropoliten Muzej umetnosti, najveći i najpoznatiji u Sjedinjenim Američkim Državama. Ovo impozantno zdanje, smešteno u Petoj aveniji na broju 1.000, u svojim višespratnim odajama čuva fascinantne eksponate od praistorije do moderne umetnosti. Kolosalne dimenzije, visoki mermerni stubovi, rajske fontane... - čine ovaj muzej jednim od najlepših i najvećih u svetu. Dva miliona umetničkih komada iz celog sveta. Dva miliona... - poput onih svtlucavih anđela sa Rubensovih slika, obletaše preda mnom. Samo se u muzejima prostor pretvara u vreme. Zanesena, na tom poprištu umetnosti, mogla sam ostati čitavu večnost.

Ipak, vreme u Njujorku nije saveznik. U ovaj se grad dolazi da se ostane. Ipak, bila sam privilegovana u odnosu na većinu stanovnika, da ne žurim i uživam u svakom deliću ove riznice umetnosti koja je na svakom koraku. Taj luksuz tamo malo ko sebi može da priušti.

Razmišljam o Žanu Mišelu Baskijatu. Njegova umetnost je prvo zasijala na ovim ulicama, da bi se vrlo brzo izdigla do najviših krugova. Majka ga kao malog vodi u muzeje i pothranjuje njegovu strast za slikarstvom. Ali kako to obično biva, ne postoji savršen život i savršena umetnost, nešto se od ta dva mora žrtvovati u korist ovog drugog. Maleni Baskijat doživljava saobraćajnu nesreću, operiše ruku, majka završava u mentalnoj ustanovi, a on ostaje sa ocem koji mu je češće nego kičice i boje, davao šamare i batine. Žan odlazi od kuće. Spavao je na klupama, gladan i istrošen. Samo je, valjda, u Njujorku moguće leći kao beskućnik, a probuditi se kao slavan i bogat. Baskijat je zvezda!  On je traženi slikar koji nadasve kreativno koristi simbiozu reči i slika, koji se divi Endiju Vorholu i sa kojim postaje bliski prijatelj. Krajem osamdesetih godina prošlog veka, on zarađuje milione od svojih slika. Ali, i dalje živi kao beskućnik. Godili su mu novac i slava. Ali ni u jednom trenutku nije poželeo da sebi kupi stan ili kuću. Vreme je provodio kod prijatelja, ili po ulicama Njujorka. Mit o genijalnom umetniku, milioneru, koji živi kao beskućnik nadrastao je Njujork i pokrio svet.

Baskijat umire sa 27 godina. Zavisnost od droga uzima danak. Ipak, niko ne osuđuje  dečaka koji je sa krunom na glavi zablistao na ulicama Njujroka kao dragulj. Njujork tuguje za genijalnim umetnikom koji je čudesnom maštom pokorio svet. Njujork plače za večitim dečakom koji je sa knjigom “Grejeva anatomija” pod rukom, udahnuo ovom gradu novu dimenziju i senzaciju koja danas vredi milione: „... negde između živeti i snevati, nalazi se Njujrok”.

Endi Vorhol je bio američki umetnik, slikar, filmski reditelj i pisac. Smatraju ga  najpoznatijim i najuspešnijim umetnikom i rodonačelnikom umetničkog pravca pop-arta. Vorholovo detinjstvo u rodnom Pitsburgu bilo je prilično traumatično, a već pre sedme godine dijagnostikovan mu je neurološki poremećaj. Nekontrolisani trzaji samo su jedan od simptoma njegove bolesti i baš zbog toga, u svojim najosetljivijim godinama,  Endi propušta nekoliko meseci škole, pa se osamljen i vezan za krevet povlači u sebe. Osim toga, velike ružičaste mrlje koje su prekrivale Vorholovu kožu kao još jedan od simptoma teškog oboljenja, dodatno su poljuljale njegovo i inače neizgrađeno samopouzdanje. Hrabra i požrtvovana majka ga ohrabruje da slika, dizajnira, spaja nespojivo i Endi se veoma brzo uzdiže na pijedestal velikih umetnika. Godine 1963, na centralnom Menhetnu, okuplja oko sebe poznate underground ličnosti i osniva „Fabriku“ (The Factory). Pisci, slikari, pevači i umetnici, na čelu sa Vorholom, postavljaju temelje revolucije američke umetnosti i tako počinje era pop-kulture. Vorhola posećuju Dejvid Bouvi, Mik Džeger, Madona, Lajza Mineli, Džon Lenon, Joko Ono, Lu Rid... Susret umetničkih ikona, Endi Vorhola i Salvadora Dalija dogodio se upravo u Njujorku, u hotelu St. Regis, u leto 1965. Susret je upriličen u Dalijevoj apartmanu broj 1610. Jednom prilikom, Dali je vezao Vorhola za dasku koja se vrti i polio ga bojom. Bio je to jedan od prvih umetničkih događaja koje danas nazivao performansima. Njihove potonje susrete mnogi tumače kao bizarne i čudne, ali niko ne osporava da su se prepoznavali po nadrealnim idejama i da su zbog tih paralelnih imaginacija ostali u bliskom kontaktu. Vorhol je živeo na Leksington aveniji. Kupio je gradsku kuću na broju 1342 i tamo živeo sa svojom majkom i njihovim mačkama. Vorhol je na toj adresi stvorio neka od svojih najpoznatijih dela, uključujući i seriju Kempbelove supe. Zapravo, Njujork se najuzbudljivije može istraživati i učiti kroz prizmu stvaralaštva Endi Vorhola.

Ne znam koji je dan. Možda peti. Šetam ustalasanim avenijama, a pogled mi privlače (što uopšte nije američki!) prelepo odeveni ljudi. Imala sam predrasudu da je takvu   kombinaciju boja, stilova i dizajna moguće videti samo u časopisima, na filmu ili u seriji „Seks i grad“. Pretpostavljam da ne postoji ništa tužnije nego biti siromašan u Njujorku. Tamo si ili bogat i punim plućima doživljavaš ovaj grad ili ti je vreme da odeš i živiš na bilo kojem drugom mestu na svetu. Svaka ulica, avenija, bulevar nekada su kao i sada deo filmske scenografije, a to su sve ljudi čiji su se snovi okretali oko svetla središta ovog centra sveta. Dakako, ima i onih koji su drukčije zamišljali iluminaciju. Njih nećete sresti. Ili će biti duboko zavučeni u crne kese za smeće, po metroima i prolazima.

Penjem se na Empair Steit Bilding (Empire State Building), na 380 metara visine, na 102. sprat. Kako bih se pogledala sa nebom i pticama. Sumrak je popalio milione svetala i grad je sa ove staklene kule izgledao kao da lebdi iznad reke Hadson. Njihali su ga laki šareni lampioni prekriveni belom satenskom izmaglicom. Njujork je grad koji se takmiči s nebom, koji izaziva zvezde, koji prkosi raju. Ko se usudi da prenebregne Božje zakone i ispiše sopstvene, ovde će uspeti da ostvari snove. Pre ili kasnije spoznaće da taj sanjani život itekako ima cenu. I kao i sva ostala njujorška roba, i život se ovde može kupiti ili prodati.

U zapadnom delu Njujorka, u sobi pansiona pod nazivom „Žerardova kuća“ (Maison Gérard), Milena Pavlović Barili je 1939. godine, bio je 24. septembar, zabeležila: „Na ulici, počev od vrućih kobasica do najbesmislenijih igara, noćnih dansing restorana i klubova čija imena već i deca u Evropi znaju, dućana s voćem i povrćem, kioska s hladnim napitcima, kokosovim mlekom, anansom, oranžadama, sa kuvarima sa belim kapama koji pevaju džez dok spremaju hranu, po trotoarima... - jedva da se može ići od gomile ljudi koji se guraju sa svih strana. A zatim Brodvej noću, sav osvetljen kao vatromet, blistav, živ, čudesan, prepun bioskopa, fotografija lepih devojaka koje igraju, svakojakih automata. Ja tamo često odlazim uveče, idem u jedan mali bioskop za 15 centi, a onda se vraćam kući. To je veličanstvena iluzija koja u mom raspoloženju i materijalnom stanju ne traje dugo, jer sam sama, a kad si sam nije zabavno posmatrati ljude oko sebe...”

To nežno i krhko stvorenje u Njujorku slika, radi ilustracije za najpoznatije modne časopise, Njujorčani je prihvataju i grle, a ona ipak jeca. Uzajamno posesivni odnos sa majkom Danicom postaje njen nebeski teret o kojem u jednom od svojih pisama kaže: „Da znaš samo koliko mi je potrebno da me jednog dana razumeš i da mi kažeš: - Sine, je l' si umorna, odmori se malo, jer si sve uradila što si umela i mogla? Čini mi se, kad bih jedanput u životu to od tebe čula više nikad ne bih imala nesanicu. Više nikad me zora, a ni sunce ne bi zatekli budnu i prenapregnutu od misli, i briga, i strahovanja u krevetu. I ne bih se uvek ludom i krivom osećala. Ja drugima ne dozvoljavam da mi kažu ni da sam luda ni da grešim, jer znam i vidim da niko od njih ne bi mogao moju ravnotežu da izdrži. Ja sam ovde sasvim smrvljena. Znaš kako nana kaže: - Iz ove se kože nema kud, pa se i ja koprcam, pa ne umem ćud da promenim.“

Milena je nesrećna i sama. Pobegla iz domovine koja je nije upoznala na način na koji ona zaslužuje, posle Pariza i Rima dolazi u Njujork, kao najudaljenije mesto na kojem želi da svije svoje akrilom oslikano gnezdo i – da bude. Da živi, jednostavno. Srećno. A, sreća je u Njujorku nepredvidljiva i često nedostižna. - Mesečina i beli oblaci i svetiljke što miču i klize po vodi, ali se ništa drugo ne vidi. Eto, to ti je Njujork. A, ja ništa ne razumem. Grdno mi je sve čudno kao u snu i kao obično…, piše dok plače. U to vreme ne pati samo za domom, nego i za kubanskim pijanistom Rodrigom Gonzalesom, koji je ostao upamćen kao ljubav njenog života. Ostavio ju je. Pokušala je da doživi ljubav i uzajamnost i sa oficirom Robertom Tomasom Goselinijem, za koga se i udala 24. decembra 1943. godine. Amor ponovo nije odapeo svoju strelu.

Krhka i ađeoska pojava, kao i njen život, Milena je svega 36 godina poživela svoju nikad doslikanu metafizičku rapsodiju jave i sna. Na nebu svakako postoji neki red, jer pred smrt slika anđele, one koji će je tamo gore prigrliti. Vidi ih i ovekovečuje u pastelnim tonovima i treperavih krila. Kroz oniričku viziju plamtećeg Njujorka, jedne od takvih noći, u sred druženja sa anđelima, zauvek sklapa oči preselivši se u večnost.  

Najviše crnih, dugorepih ptica nalik na gavranove ili vrane, videla sam u Njujorku. Setila sam se svog omiljenog pisca iz detinjstva, pisca misterije, avanture, makabrizma, arabesknog i grotesknog, Edgara Alana Poa. Baš ovde, na ovim ulicama, rodila se  inspiracija za njegovu čuvenu poemu „Gavran", koja, objavljena u „Miroru", izaziva ogromnu pažnju publike. „Gavran" mu je doneo veliku slavu i popularnost. Možda su mu upravo ove dugorepe ptice bile inspiracija dok se pijan i zanesen vraćao u svoju uđericu nadomak Njujorka, u kojoj je živeo sa svojom dosta mlađom suprugom Virdžinijom. Rahmanjinova horska simfonija pod nazivom „Zvona“,  inspirisana je Poovim stvaralaštvom, i obostrano nam je omiljena. I Rahmanjinovu, i meni. Kao i Po.

Obretoh se u Central Parku, najvećem i najlepšem u gradu. Opkoljen okolnim avenijama koje mu danonoćno pulsiraju poput arterija, Central Park čini pluća Njujorka. Izgubila sam se negde između Belvedere dvorca i Luna parka, magičnih fontana i purpurnih bulki kakve sam do tada viđala samo na slikama starih renesansnih majstora. Oko mene reka turista koja se slivala u dolinu Parka, valjajući se kao ka nekoj obećanoj zemlji meda i mleka. Graja, cika, muzika... - sve uskomešano sa cvrkutom ptica koji sam tada po prvi put čula. Ali ih nisam videla. Zamišljam Dalija i Galu kako se strasno ljube na ovom starom drvenom mostu; Fridu Kalo koja je posle uspešne izložbe šetala ovim parkom misleći na svog nevernog Dijega, od kojeg se, ubrzo nakon povratka u Meksiko, razvodi da bi nedugo potom nastala njena čuvena slika „Dve Fride”.

Sumrak navlači svoju odoru drhtave plave magle koja se lepi za prolaznike. Iz zlatnih baroknih kapija izlaze beskućnici da protumaraju parkovima, da na klupama pronađu svoj jastuk. Jedino čega se mogu setiti da su nekada sanjali. Mešaju se slava i nemaština. Sa rukama duboko zavučenim u džepove svojih olinjalih kaputa, mnogi prebiraju sudbinske ponude: hoće li se probuditi, hoće li imati da jede, hoće li neko kupiti njihovu sliku, hoće li imati za „krek“...

Mrak je progutao Central Park. Tama prostrta po više od 340 hektara - pilji u mene. Kočija sa dva upregnuta vranca prolazi tik pored mene. Kakav scenario. I Herman Melvil bi ga zabeležio sa divljenjem. Kažu da se Njujork najbolje doživljava noću i to u samom srcu velike jabuke, na Tajms Skveru. Sa Čovekom kojem verujem izlazim iz ove „urbane džungle” i dolazim do skvera Nikole Tesle, ugao 40. ulice i Šeste avenije, gde je bila Teslina laboratorija. Nekada je naš najveći naučnik u ovom parku hranio golubove, a sada ih je zabranjeno hraniti (?!). Tesla je preminuo na Menhetnu, u hotelu „Njujorker", u sobi 3327, u kojoj je živeo poslednjih deset godina. Na Božić je otišao, na dan kada se anđeli spuštaju na zemlju i sa sobom odvode ili dovode one najčistijeg srca.

Njujork je grad velikih umetnika, grad novca i kapitala, grad megalomanije i kosmpolitizma i grad snažnih i uzbudljivih žena. Jedna od takvih bila je i Pegi Gugejnhajm. Potiče iz veoma imućne porodice. Ujak joj je bio Solomon Gugenhajm, bogati kolekcionar umetničkih dela, osnivač Fondacije za skupljanje dela apstraktne umetnosti. Upravo je ta Fondacija predstavljala bazu za osnivanje Muzeja Gugenhajm u Njujorku, 1939. godine. Ekscentrična, svojeglava, drugačija... - samo su neki od atributa koji opisuju Pegi. Zaljubljena u umetnost, zaljubljuje se u umetnike. Nadaleko se govorilo o njenim burnim aferama sa mnogim umetnicima toga doba: - Ja nisam kolekcionar umetničkih dela, ja sam muzej, - rekla je povodom otvaranja galerije „Umetnost ovog veka“, koju je zajedno sa Maksom Ernestom poklonila svom gradu.

Njeni bliski prijatelji bili su: Breton, Sartr, Gala i Salvador Dali, Polak, Mondrijan… Sa Beketom je imala kratku ljubavnu aferu. Tvrdila je da se u njega zaljubila zbog njegovih izuzetnih sposobnosti koje je on poricao da ima govoreći da je mrtav i da nema ljudska osećanja. Hrabrost i ludost da podrži do tada nepozante umetnike ili one za koje je Luvr smatrao da nisu dovoljno vredni, Pegi je učinio prozorljivom. Otkupljujući dela tada marginalnih umetnika, predvidela je ili kreirala njihove slavne sudbine. Menju njima su: Kandinski, Brak, Mondriani, Miro, Dali, Ernest, Leže,Kle… Kolekcija čuda neverovatne Pegi Gugenhajm je impozantna i nesumnjivo da je kao takva promenila tok umetnosti 20. veka.

Približavam se Brodveju, Tajms Skveru, i osećam se kao da sam u nekom neoplasticizmu Mondrijanovih crveno-žuto-plavih kvadratića ispresecanih strogim ulicama. Blještavilo se nadvija i guta me svojim čeljustima načinjenim od kaleidoskopa čudesa, od usiljenih bilborda, obrušavajućih reklama... Guta me zajedno sa ljudima odevenim u raznorazne kostime, sa ljudima razdevenih i nagih, onih koji na povocu šetaju vijetnamske prasiće do onih koji prose za malo marihuane. Progutani smo u kakofoniji više od 800 jezika koji su se nadjačavali po utrobi Tajms Skvera. – Ako dovoljno dugo pričamo, videćeš, dogodiće se da ćemo u jednom trenutku svi govoriti jednim jezikom, - šapnuo mi je Čovek kojem verujem. Razumeli smo se pogledima, dok su nam milioni dioda uprtih u oči otvarale jedan novi, ušpinovani svet, onakav kakav je moguće doživeti samo ovde i nigde više na kugli Zemaljskoj.

MOMU ostavljam za sutra. Ispostaviće se i za prekosutra. To velelepno zdanje je nemoguće obići za jedan dan. Arhitekturu, dizajn, crteže, skulpture, fotografije, grafike, ilustracije, film i elektronske medije koje sam doživela na Tajms Skveru, prepoznaću u MOMI. A do danas, neretko, dešava se da po budžacima svakodnevnice prepoznajem glasove iz MOME. Baš pre neki dan, željna i zagledana u plavo nebo, setih se Hemingvejeve rečenice: - I koliko je bolje umreti u sretnom periodu nerazočarane mladosti, otići u bljesku svetlosti, nego da ti se telo istroši i ostari i da ti se iluzije razbiju.

Izgovorila sam, kao da mu se obraćam: - Tako bih, Erneste, definisala „Američki san”. Ali ga, ipak, ne bih sanjala.

PODELITE OVAJ TEKST NA: